U
vreme dok je igrao za
Partizan Batu Mirkovica
sam u Beogradu vidjao
gotovo redovno. Ponasao
se potpuno atipicno za
veliku zvezdu i javnu
licnost. Pojavljivao se
na prometnim mestima,
nije izbegavao
obozavaoce, bio je veoma
strpljiv i predusretljiv
- potpuno drugaciji od
onoga sto smo vidjali na
fudbalskom terenu. Od
vremena kada se preselio
u Italiju, Batu sam video
svega nekoliko puta, i
gotovo po pravilu, na
Partizanovim utakmicama.
Cini mi se da je, svaki
put kada je bio u
prilici, posecivao
utakmice. U II kolu
prvenstvene sezone
1999/2000, Partizan je po
prvi put gostovao na
Lionu. Bio je avgust,
izuzetno topao dan, sa
nestrpljenjem smo
iscekivali revans mec sa
Spartakom iz Moskve.
Svega oko 70 Grobara je
odlucilo da ode na
'stadion' ekipe koja je
do pre nekoliko godina
igrala u 5 ili 6 rangu
takmicenja. Dok smo
okupljeni ispred
'stadiona; ocekivali da
se regulise ulaz na
montaznu tribinu iza
gola, potpuno neocekivano
je iz jedne bocne ulice
pred nas izleteo Zoran
Mirkovic, u drustvu
pevaca Ivana Gavrilovica.
Naravno, ni u gomili
ljudi nije mogao proci
neprimecen, neko je
spontano zapevao
"Jedan je Mirkovic
Bata", svi su
prihvatili pesmu, a Bati
je sasvim izvesno bilo
izuzetno drago. Prisao je
i pozdravio se sa
navijacima, koji ga jos
uvek smatraju jednim od
svojih najvecih idola.
Tokom utakmice su Grobari
Batu vise puta prozivali
skandiranjima " Bato
- Grobare!" i
legendarnom pesmom
"Ko je nama
najjaci?", nastalom
u vreme kada je i ciganin
Drobnjak upoznao pesnice
sigurno najsrcanijeg
fudbalera koji je
nastupao za Partizan u
poslednjih 20 godina.
Mirkovic je osmehom
propratio ovacije
navijaca, ustajao je i
otpozdravljao. Svi se
nadamo da ce ubrzo doci
dan kada ce Mirkovic
ponovo obuci crno-beli
dres sa brojem dva na
ledjima.
Dusan, Beograd |
|
|
|
|
|
