Zvanicni sajt Zorana Bate Mirkovica; vesti

U Tempu objavljen je zanimljiv intervju s nasim Batom. Ekipa Tempa, novinar Milan Stojiljkovic i fotoreporter Dragan Bajic, setali su beogradskim naseljem Konjarnikom zajedno sa Batom, koji je u ekskluzivnoj reportazi pokazao citaocima ovog lista i svojim navijacima, gde je odrastao, isao u obdaniste, osnovnu i srednju skolu, igrao mali fudbal i kosarku. Bata je govorio i o drugarima iz detinjstva, porodici i prvim fudbalskim koracima u profesionalnoj karijeri. Ako zelite da pogledate sve fotografije sa setnje Konjarnikom kliknite ovde.

TEMPO U SETNJI KONJARNIKOM SA ZORANOM BATOM MIRKOVICEM

Najlepse je kod kuce. Posle bezmalo deceniju igranja po belom svetu, Zoran Mirkovic vratio se u ovdasnji fudbal. Ono sto je za ovu pricu jos bitnije, Bata je ponovo u svom Beogradu, gradu u kome se rodio i odrastao. Nikad nije krio nostalgiju. Naprotiv. Uvek je u mislima bio u Beogradu. I kad je cetiri godine ziveo u obecanoj zemlji, kakva je Italiji, i kad je doziveo cari orijentalnog Istanbula. "Ovde su moji koreni. Nigde nije lepo kao u svojoj zemlji, gradu, kraju pogotovo. Uvek cu biti subjektivan po tom pitanju. Rodjen sam ovde, tu su mi prijatelji, familija, deo sam celog ovog ambijenta" - istice prvi as nase fudbalske lige.

Bata je odrastao u beogradskom naselju Konjarnik. Prve tri godine ziveo je na Dorcolu, kad je otac Milorad dobio veci stan, porodica Mirkovic preselila se nekoliko kilometara dalje, u Zidarsku ulicu. Danas, tri decenije kasnije, Bata se ponovo nasao na licu mesta. Sa zadovoljstvom je prihvatio ideju da se zajedno sa ekipom Tempa proseta Konjarnikom i podseti detinjstva i prvih fudbalskih koraka. A prvi ozbiljniji susret sa loptom imao je u osnovnoj skoli Stevan Sindjelic. Iako su ucitelji, pokojni Grba i Cira, bili orijentisani na rukomet, fudbal je Batu oduvek najvise privlacio. I u igri pod obrucima bio je medju najboljima. "Stevan Sindjelic bio je poznat po rukometasima, u ovu skolu isli su Nedja Jovanovic, braca Padezanin, Roske... ali ja sam sa drugarima najvise igrao fudbal i basket."

U osnovnoj skoli postojala su dva terena... "Jedan betonski, drugi sljakasti. U periodu od prvog do cetvrtog razreda, na odmoru je vazio zakon jaceg. Slabiji bi igrali na sljaci, jaci na betonu. Tek kad smo postali stariji, u sedmom, osmom razredu, igrali bi iskljucivo na glavnom terenu."

Sada, obilazeci sva ova mesta, pogotovo brojne betonske terene po Konjarinku na kojima su se kalili buduci asovi, Batu je obuzela seta. Zapustena igralista delovala su zaista tuzno i - prazno. "Danas prvi put prolazim ovuda posle mozda deset-petnaest godina. Sramota je reci, ali ovde u medjuvremenu nije ulozena ni "zuta banka". I ne samo to. U nase vreme bilo je nezamislivo da u ovo doba dana, oko dva popodne, ne bude dece na igralistima. Svi tereni bili su zauzeti, igralo se do mraka, mali fudbal ili basket, svejedno. A pogledajte sada, prazno, nigde zive duse..."

Neke druge decije radosti, savremena droga, igrice i kompjuteri, oterali su danas decu sa igralista. "Da, tuzno je to. Ne preterujem ako kazem da u nase vreme nije bilo sanse da u svakom trenutku, na svakom od terenu ne bude bar jedno dete, makar samo sutiralo na kos ili zongliralo. A na terenima, poput "male Marakane" ili "Grbavice", nije moglo da se dodje na red. Takmicilo se po dvadesetak ekipa. Igrao se odlican fudbal..."

Radjali su se i odlicni fudbaleri. Bata i njegovi najbolji drugari... "Bio sam nerazdvojan sa Gavrilom Gajicem i Igorom Tasevskim. Nismo isli u istu skolu, ali smo odrasli zajedno. Igor je stanovao u susednom ulazu, Gaja u ulici paralelnoj sa nasom. Sa njim drugujem od trece godine, jos kad smo zajedno isli u vrtic Cigra."

Prijateljstvo iz detinjstva traje i dan danas. Jos dok su pocinjali kao klinci, zajednicki san bio im je da jednog dana odigraju veciti derbi i da - umru. "Covek se nikad ne zadovljava sa nekim stvarima. Apetiti su nam rasli kako smo stasavali. Prvo je bilo da zaigramo za prvi tim, pa onda posto je Rad uvek bio na klackalici izmedju Prve i Druge lige, cilj je bio da zaigramo Prvu ligu. E onda, razmisljas, ne bi bila losa i mlada reprezentacija. I uvek, novi izazov, e, da mi je jos ovo, pa jos ono... Nas su u ono vreme vukli stvarno sportski motivi. Nikad se nije prvo postavljalo pitanje para. A posle, ako se dokazes, normalno je da ce i to doci..."

Osim sto su sa Konjarinka, za Batu, Gaju i Igora zajednicko je i to da su sva trojica igrala za "gradjevinare" sa Banjice, u razlicita vremena. "Igor i ja maltene zajedno, on je dosao sest meseci posle mene. Gaja je tada bio u Zvezdari, a kad sam ja presao u Partizan, on je istog dana potpisao za Rad. Malo ko zna da je on tada bio u pregovorima i sa Partizanom, ali se ipak preselio na Banjicu."

Tasevski je u Partizan dosao sezonu kasnije. Bata je, od trojice drugara, uvek prvi vukao nogu. Igor je danas u Spaniji, igra za Elce, dok je Gavrilo trener beogradskog Sindjelica. "To su pravi prijatelji, iskreni. Sa Igorom sam se i okumio, vencao sam ga. Gavrilo je tu, dogovoricemo se ko ce koga. Ko prvi krene..." - kaze Bata.

Kad je o fudbalu rec, Bata ga je i bukvalno obozavao. To su mu kasnije potvrdili i roditelji. I sto je zanimljivo, znao je sta ce igrati. "Uvek me je vuklo da igram pozadi. Znao sam da gledam utakmicu 90 minuta i to samo zadnju liniju. Posmatrao bih kako se krece odbrana. Niko mi nije govorio da to treba da radim, tada sam imao svega 13-14 godina. Valjda je to bila neka moja odgovornost. Uostalom, odbrambeni igrac je mnogo odgovorniji od napadaca, koji je lucidan, moze da proba sve, dok defanzivac mora da bude disciplinovan, ne sme da iskoci iz gabarita..."

Ne zaboravlja da istakne i fudbalske ucitelje. "Imao sam i neponovljive trenere u mladjim kategorijama Rada, pokojnog deda Mladju Mitrovica i Grbu Radenovica, znali su da me usmere. Drugo, u karijeri mi nikad nista nije bilo tesko. I kasnije, dok su me treneri setali po pozicijama, po potrebi, nikad se nisam bunio. Ako trebam da se zrtvujem, nije bilo problema!"

Bio je izuzetno vredan. Radio je naporno da bi stigao tu gde je danas. "Imao sam tu crtu, voljni momenat. I dan-danas imam tu karakternu osobinu. Bitno je samo da posedujes odredjeni kvalitet. Ako si radan i ako nesto hoces, po meni, mozes to i da ostvaris ... I naravno, da sam provociras srecu postenim radom."

Ono sto je jako vazno, kao poruka danasnjim klincima, skolu nije zanamerio... "Nisam bio najbolji, ali nisam bio ni los djak. Uvek u zlatnoj sredini. Nikad se nisam isticao. Ako me pitaju, odgovoricu, ali nije bilo sanse da sam dignem dva prsta. Inace, skolu sam zavrsio redovno. Nikad nisam isao vanredno. Znalo se kad imam sedam casova - utorkom i cetvrtkom, secam se - kasnio sam na trening 15-tak minuta. Trcao sam do kuce, ostavio bih samo torbu, sacekao "pedeseticu" i pravac - Banjicu. Ono sto je bitno, nikad nisam izostao sa treninga, niti sa casa! Jedino kad sam imao utakmicu, ako je bila radna subota, ili se igralo vanredno kolo... Nikad mi pokojni otac nije rekao: moras da ides u skolu! Mozda sam mogao da trazim da me upise vanredno, ali mi nije palo na pamet..."

IGRAO SE BOLJI FUDBAL

"Moram da budem iskren, mislim da se 1996. godine, kad sam otisao odavde, igrao bolji fudbal nego danas. Ogradjujem se, to je moje zapazanje, ako neko smatra drugacije... Citav fudbalski ambijent je tada bio mnogo bolji. Tacno je i da smo poslednjih petnaestak godina prosli kroz sve i svasta. To je sigurno odraz proslih vremena. Danas su isplivale neke mnogo ruzne stvari, kao da se izgubio takmicarski duh, stalno je prisutno neko nezadovoljstvo... Mozda nisam merodavan, ali meni se tako cini."

PARTIZANOVE BEBE

"Imao sam prilike da sest meseci treniram u Teleoptiku sa momcima koji danas polako ulaze u prvi tim Partizana. Odlicno ih poznajem. Pored momaka koji su vec prikljuceni prvom timu Partizana - Vukcevic, Babovic, Grubjesic, Drincic, Rnic - u Teleoptiku su i Smiljanic, Borko Veselinovic, Pajovic... Mislim da su oni buducnost, ne samo kluba, vec i naseg fudbala uopste. Rec je o izuzetnoj generaciji."

RADUJEM SE ZVEZDI

Odigrao je Bata Mirkovic vise vecitih derbija nego mnogi sadasnji igraci Partizana prvoligaskih utakmica. Kako su se u ono vreme igrala cetiri medjusobna susreta po sezoni, plus ondasnje TV Lige sampiona, sakupio je oko dvadesetak meceva sa Zvezdom. "Raduje me svaki duel sa njima. Tako ce biti i sada. Samo neka protekne sve u miru i kako treba. Pobedice bolji."

ANTIKLADIONICAR

"Nikad u zivotu nisam odigrao tiket u kladionici. Da mi neko sad kaze - dobices milione, ne bih odigrao. Stalno su me pitali drugari za savet, pogotovo kad sam bio u Turskoj. Zovu, kazu imaju dojave, i to za ekipe za koje nikad nisam cuo..."

BEZIM OD BUKE

"Sad slabije izlazim. Ponekad, preko dana, odem samo na kaficu, do Petog elementa ili do Skvera i to je to. Proslo me je ono vreme da idem negde da blejim. Bezim od buke, galame, ne prija mi. Idem na mirnija mesta. Zajedno sa starim prijateljima, krugom ljudi iz detinjstva, plus iz sporta."

GENETIKA

"Brat Zvezdan je stariji godinu dana. Njega nije mnogo zanimao sport, pa nismo imali mnogo zajednickih pametnih tema (smeh!). Danas igra s nama mali fudbal. Od familije, samo je stric igrao svojevremeno u omladincima tadasnje Galenike, ali je kasnije otisao da radi u Nemacku, igrao tamo za nizerazredni klub. Dakle, od citave familije, ako je bilo genetike, jedini to..."

ZVEZDASI I PARTIZANOVCI

"Pokojni otac nije znao da igra, ali je strasno poznavao fudbal. Znao je da gleda utakmicu. Bio je zvezdas, sve dok ja nisam presao u Partizan. I ja sam bio zaveden u mladosti. Danas je bratov sin Filip partizanovac od glave do pete. Kad bi ga pet minuta ostavili samog, ofarbao bi se po faci u crno-belo."

GOLGETER

"Iznenadili biste se kad bi pogledali moju golgetersku statistiku u kadetima i omladincima. Tada sam igrao zadnjeg veznog i postizao desetak golova po sezoni. Bio sam mnogo jak u skoku.
A kao senior? U Radu sam postigao jedan, u Partizanu isto, bas kao i u Atalanti, Juventusu i reprezentaciji. Dakle, svuda po jedan gol! A onda u Fenerbahceu - tri! Dakle, tad me je krenulo...(smeh)!"

SREDNJESKOLAC

"Srednja skola mi je takodje bila blizu. Isao sam u Gradjevinsko-tehnicku u ulici Hajduk Stanka. Bila je to teska skola. Kad smo krenuli sa strucnim predmetima u trecoj godini, bilo nas je cetvrdesetdvoje u ucionici. Cetvrtu godinu izguralo je samo nas sestoro bez slabih ocena: dvadesetak je islo na popravni, a ostali su pali vec u trecoj godini, ili su tu sudbinu doziveli u cetvrtoj."